Unaprid se ispričavam zbog dijalekta, potencijalnih pravopisnih grešaka, možebitnoj nekoherentnosti misli i izvjesnom zidu teksta
Napravija san throaway račun, ne znam zašto, sram me mozda, bojim se osudivanja, ne znam, al sam tu medu vama inace.
Puna mi je kapa, al stvarno puna!
Ne znam odakle uopće da krenem, puna mi je kapa mene, puna mi je kapa moje obitelji, al prvenstveno mene, koji sam karakterna pička koja trpi pizdarije.
Najfriškija situacija, u kuci vlada selektivna medusobna komunikacija, roditelji medusobno ne pričaju osim ako je nuzno potrebno, a izbjegavaju takve situacije, tako da se moze rec da ne komuniciraju vec tjedan dana sigurno, sestra kroz zivot hoda sa stavom "ja sam princeza i najpametnija sam, niko mi nema šta govorit", vecinu vrimena provodi u sobi ili na kavama i slicno, a onaj period vrimena kad je u nekakvim zajednickim prostorijama, ponasa se ko osoba od 11 godina koja nista ne razumi, a ne kao osoba sa svojih 19 i kusur godina. Njezino ponasanje ne bi bija problem da nju apsolutno nije briga da je kuci situacija takva kakva je, njoj je ocito svejedno šta zivi u, po meni, toksicnom okruzenju.
Kad pokusam natirat svoje na nekakav razgovor i komunikaciju, ukazat im na to da njihovo ponašanje nije u skladu sa činjenicom da su ljudi sa 40+ godina i bračni par sa 20+ godina braka iza sebe, dobijem odgovor "šta tebe to ima bit briga?". Da se razumimo, nisam ja tu neki psiholog, al sa svojih 22 godine mogu neke stvari objektivno sagledat i vidit da to nije ispravan način življenja.
Ovakve svađe se često događaju, nije uvik rezultat grobna tišina u kući, ali je povod uvik isti, histeriziranje od strane majke, ravnodušnost i bolikurčina od strane oca, apsolutno ignoriranje od sestre i mlađi brat koji se tu nalazi u vatri, ne razumi on sve, al isto nije glup mali ni toliko mal da ne zna šta se događa (on ima 12 godina), i ja, čiji ke trud očigledno uzaludan.
Da mi nema brata, vjerojatno bi davno otiša, al ne želim ga ostavit, a iskreno ni ostatak obitelji u takvoj situaciji, to me najviše boli.
A šta se mene tiče...ha ne znam, vjerojatno san kroz odgoj dobija tu neku crtu "samilosti", iako je to možda kriva riječ, do tolike mjere da često leđa podmećem da je drugima bolje, šta mi je često rečeno da mi je to mana, u šta sam siguran i pokušavam to promijenit, al ne ide. Uz to, često imam neke sjebane misli, ne depresiju ili nešto slično, ali epizode manjka vrijednosti, izgubljenosti, ne znam šta da radim od sebe, ne u smislu da
... keep reading on reddit ➡
And also Carmen on Cuba Street?
Po vazhdoj une: 2. Me ngrene 100 fara per minute 3. Me u ul ne bisht (squat) dhe me u ndje sikur je ul ne divan super-comfy.
